Moj zavičaj

     Tučepi su van jedno lipo, malo dalmatinsko misto. Nema puno svita, ali kad dođu oni litnji dani, ima više furešti nego Hrvatska stanovnika.

     Svi bi želili otić u svit, ali otkad znan za sebe, niko to nije učinija. Meni govore da učin, da će mi tako bit boje, imat ću boju budućnost. Ma šta će meni Amerika, Njemačka ili nika druga zemja kad iman svoje Tučepi. Ovome mistu ništa ne fali. Imamo osnovnu školu, teren za trenirat balun i tenis. Ako ne završimo sridnju školu, moremo laganini sa ovin Indijancima prodavat igračke i robu. U nas nema zime. Skoro cilu godinu moreš nosit kratki rukav ili jednu majicu. Misto je malo pa, kad me ćaća zovne s jednoga kraja, čujen ga na drugome i to je znak da se moran odma tamo nacrtat. Sva srića da nan je Makarska dvi minute daleko jer tamo  ima sve šta nama fali. Judi ovdi živu od turizma pa zato imamo puno  hotela, restorana i kafića. More nan je lipo i čisto, a na Bijakovi je i Skywalk oliti „nebeska šetnica“, ništo što se ne smi propustit. Napisane su i dvi pisme o Tučepima. Jedna je „Tučepi i uja“, a druga „Jadrane moj“. U njon se stalno ponavljaju riči „Jadrane moj, moj plavi Jadrane“ i tako dok ti pluća ne otkažu. Za ovako malo misto imamo puno toga. Naši su vatrogasci uvik spremni za akciju ako zatriba. Dvi, tri male konobe uvik su otvorene za furešte koji oće ništo domaće. Uz dugu šetnicu smistili su klupe na kojiman se sidi i ćakula  kad se obavu svi posli.

     Kad malo stanen i promislin, volija bi da što više judi dođe u moje misto. Ako nikada niste vidili raj na zemji, dođite u Tučepi.

Marin Vidić, 8.r.